Jadarit sadrži hemijski element litijum, ključni materijal za hibridne i električne automobile, koji bi mogao da razvije poslove vredne više milijardi dolara
Svi elementi fikcijskog trilera su tu: slavni mineralog dr Kris Stenli, u laboratoriji londonskog Prirodnjačkog muzeja, proučavao je 2007. godine kamenje koje mu je tajnom, zaštićenom pošiljkom poslato iz okoline Loznice. Naučnik umalo nije tresnuo na pod sa stolice. Kamen koji je stajao pred njim nije bio kristalnozeleni, nije isijavao zrake posle kojih Supermen izgleda kao tip koji se nagutao lekova za smirenje, gubeći nadljudske moći. Ali mineral je bio istog hemijskog sastava kao izmišljeni kriptonit iz stripovske sage o najslavnijem superheroju i ikoni popularne kulture koji, dok ne spasava svet od otkačenih zlikovaca, živi kao novinarska šeprtlja Klark Kent.
Otkriće tajanstvene rude jadarit, nazvane po reci Jadar, duž koje se vodila herojska Cerska bitka, Si-En-En i Tajms proglasili su jednim od deset naučnih otkrića te godine. Glas Amerike, opčinjen vešću, odmah je plasirao priču s pompeznim naslovom „U Srbiji otkriven jedini mineral koji može da naudi Supermenu”.
Samo nam je to falilo, da nas opet optuže kako se mešamo u velike svetske poslove i planiramo da uništimo dečje maštarije, razmišljao sam, dok sam putovao ka Loznici. Zar u dubinama svete srpske zemlje postoji ruda koja će obesmisliti divnu stripovsku SF bajku?
Tri godine pošto je dr Kris Stenli otvorio pošiljku, aprila 2010. godine, otišao sam u bajkovite atare sela Draginac, gde je jezivo zavijala američka bušilica od specijalnog čelika „delta bejz 540”, koja prodire 800 metara duboko u Zemljinu utrobu. Multinacionalni britansko-australijski rudarski gigant „Rio Tinto” započeo je s istraživanjima. Operacijom bušenja upravljao je Stanimir Lazarević Stiv, urlajući neverovatnom mešavinom australijskog engleskog i piroćanskog srpskog. „Gugl translejt” bi pošandrcao kada bih pokušao da prevedem Piroćanca koji je pobegao iz Jugoslavije 1967. godine.
U predelima gde je srpska vojska porazila Austrougarsku vojsku 1914. godine nikle su bušotine, a meštani su, ispijajući ljutu šljivovicu – prirodni protivotrov kriptonitu – pomišljali da se nekakve bitange motaju po okolini, tražeći zakopano blago. Druga verzija koja se raspredala po seoskim kafanama koje sam obilazio bila je da su stranci pronašli naftu. Ispostavilo se da su pronašli nešto mnogo vrednije!
Uzorci stena iz zapadne Srbije, duž reke Jadar, transportovani su u terenski objekat, stacioniran desetak kilometara dalje, u selo Runjane. Mislio sam, zar ćeš ti, Stanimire, dušo prodana, da mućkaš lek protiv Supermena, dok sam u rukama držao naizgled običan kamen s beličastim tačkama. Uzorci su ređani pažljivo na dvadesetak metara dugačkim policama u klimatizovanom montažnom objektu.
Ali, jedan od lidera u globalnom rudarskom biznisu svakako nije došao u Srbiju da bi davao bensedine superheroju i zauvek ga zarobio u telu novinarskog šmokljana. Stvar je, kako se ispostavilo, daleko ozbiljnija nego što slutimo. Jadarit sadrži hemijski element litijum, ključni materijal za hibridne i električne automobile, koji bi mogao da razvije poslove vredne više milijardi dolara.
I, šta se dogodilo od tada? Gotovo ništa, iako je „Blumberg” preneo da Srbija raspolaže najvećim zalihama litijuma u Evropi. Procenjuje se da postoje rezerve od 118 miliona tona rude koja sadrži 1,8 procenata litijum-oksida, kako piše američki glasnik za geološka istraživanja USGS. Prema navodima šefa „Rio Tinta” Žan-Sebastijana Žaka, resursi u blizini Loznice Srbiji nude mogućnost da se zadovolji potreba celog sveta za elektrifikacijom! „Si-En-En mani” opisuje litijum kao „zlato 21. veka”. Američki koncerni, poput „Tesle”, „Gugla” i „Epla”, nameravaju da narednih godina pojačaju investiranje u sektor električnih automobila, što bi trebalo da dovede do povećanja svetske tražnje za litijumom.
Stratešku važnost te sirovine pojasnila je, a ko bi drugi, nego CIA. Na svom internet portalu, CIA pojašnjava da se pažljivo bavi tehnološkim razvojem i čak otkriva da je prva litijumska baterija sklopljena u Lengliju i koristila se davnih šezdesetih godina prošlog veka, piše portal „Dojče virtšafts nahrihten”.
Ne čude zato mišljenja stručnjaka koja su podgrevala teorije dostojne svetskih marifetluka: da su američki špijunski sateliti otkrili nalazišta jadarita, da će stranci eksploatisati naša rudna bogatstva, da je na pomolu još jedna pljačka veka… Međutim, niko u Srbiji, čak i da to želi, ne može da proda prirodne resurse, jer su oni, prema Ustavu Srbije, vlasništvo naše države. To znači da, ukoliko država ustupi nekoj kompaniji pravo na iskopavanje prirodnog resursa, ona to pravo može i da oduzme, ako se utvrde eventualne zloupotrebe.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u februaru prošle godine nazvao je projekat „Jadarit” jednom od najvećih nada za Srbiju, ali je bio daleko manje euforičan od svetskih medija. Pre nekoliko dana, Vučić je u Loznici potvrdio da Srbija raspolaže sa 10 odsto svetskih rezervi litijum-borata i da će određene količine tog minerala moći da se izvoze samo pod kontrolom države. Srbija, dakle, namerava da se misteriozni mineral prerađuje i služi za proizvodnju u našoj zemlji. Jadarit je jedinstven u svetu jer poseduje i bor i litijum. Taj mineral je i neizostavni materijal u proizvodnji mobilnih telefona, prenosnih računara i drugih elektronskih uređaja.
U tišini, ispod radara medija i javnosti, trese nas svetska litijumska groznica. Ispod nas je zakopano zlato ovog veka i to nije naučna fantastika, niti su predizborna naklapanja. Prodavši borske rudnike Kinezima, NIS Rusima i pravo na eksploataciju jadarita anglosaksonskom „Rio Tintu”, Srbija je strateški ravnomerno rasporedila svoja prirodna bogatstva, prema geopolitičkim odnosima snaga.
Supermen može biti spokojan, leteće na baterije! Možemo li biti spokojni i mi, vlasnici blaga budućnosti? Da li će jadarit postati naš spas ili novo prokletstvo?
Autor: Aleksandar Apostolovski
Izvor Politika, 08. jun 2020.
